Za mnoge se čini da su privatnost i bezbednost reči koje su zamenljive. Čujemo da korisnici razgovaraju o tome kako vole određeni proizvod ili uslugu zbog sigurnosti koju pruža, i samo pretpostavljaju da to znači da imaju i najveću privatnost. Takođe možete čuti kako se ljudi žale na nedostatak privatnosti, a zatim impliciraju da to znači da nema sigurnosti.
Umesto toga, trebalo bi da razmišljamo o tome kako privatnost i bezbednost mogu da funkcionišu zajedno, ali se međusobno ne isključuju. Na primer, neke od najvećih velikih tehnoloških kompanija koje nude besplatne usluge e-pošte imaju najbolju sigurnost. Sadržaj vaših e-poruka na njihovim serverima je uglavnom bezbedan od hakera i ne morate previše da brinete da će njihovi serveri biti kompromitovani.
Ono što ovi „Big Tech“ giganti ne nude je privatnost. Jednostavan zahtev organa za sprovođenje zakona i vaši mejlovi se predaju, ali više od toga, ove velike tehnološke kompanije kopaju vaše podatke e-pošte za prihod od oglasa. Oni mogu da prate vašu istoriju kupovine, sajtove na kojima imate članstvo i o kojim temama šaljete e-poštu.
Vaši mejlovi su bezbedni na njihovim serverima, ali ne nude privatnost.
Sa druge strane ove priče su usluge e-pošte na prvom mestu za privatnost koje možda ne nude najbolju sigurnost. Sa porastom privatnosti dolazi i porast novih provajdera koji nude usluge koje vam obećavaju 100% privatnost. Oni neće čitati vaše imejlove, niko drugi ne može da čita vaše e-poruke, a većina čak tvrdi da nudi „end-to-end“ enkripciju.
Ovo je sjajno, osim što svaka kompanije (usluga) to ne radi kako treba i to može ugroziti sigurnost vaše e-pošte.
Međutim, to nije samo e-pošta. Društvene mreže, ćaskanje i druge usluge nude privatnost i sigurnost i važno je da obezbede i jedno i drugo da bi bili uspešni. Iako su mnoge funkcije korisnicima nudile privatnost, kada je hakerska grupa Anonimous ciljala na uslugu, pronašla je lozinke uskladištene u otvorenom tekstu, ponekad u HTML-u samih stranica.
To znači da su evidencije ćaskanja i druge informacije koje se šalju između korisnika bile lake za pristup. Iako ove usluge možda nisu prodavale korisničke informacije, nisu nudile stvarnu sigurnost.
To znači da su evidencije ćaskanja i druge informacije koje se šalju između korisnika bile lake za pristup. Iako ove usluge možda nisu prodavale korisničke informacije, nisu nudile stvarnu sigurnost.
Osim e-pošte, ćaskanja ili društvenih mreža, trebalo bi da pogledate i privatnost i bezbednost vašeg pretraživača. Kao i druge usluge, jednostavno reći da pretraživač ne prati vaše pretrage ili da gleda vaše pretrage je jedna stvar, ali da li oni vode evidenciju? Koje informacije imaju o vama i kako se čuvaju? Može li neko lako da njuška vaše pretrage gledajući veb saobraćaj?
Kada tražite nove alternative za „Big Tech“, odvojite vreme da naučite o oba aspekta njihove ponude. Da li je ono što nude privatno? Šta oni znaju, zašto to znaju i da li evidentiraju i čuvaju ove informacije? Pored toga, obavezno pitajte i istražite koje mere bezbednosti nude. Da li posedujete ključeve za šifrovanje ili oni? Koje podatke poseduju, kako se čuvaju, u kojoj zemlji se nalaze i ko ima zakonsku jurisdikciju da im pristupi? I, ako mogu da mu pristupe, da li mogu da ga otvore?
Ako postavite ovih nekoliko pitanja i potražite oba aspekta ponude usluga, videćete da možete da uživate u privatnosti i bezbednosti na internetu.
